ŠOLJICA KAFE

– Može jedna kafica?

Koliko puta ste to izgovorili?

Kafa je poziv na razgovor, pomirenje, upoznavanje. Pije se kada se radujemo, kada tugujemo, kada započinjemo dan ili ga završavamo. Nekada i bez razloga. Samo da sednemo zajedno.

– Može... Jaču. Sa šećerom.

I tako počinje dan. I tako završava dan...

U svakom trenutku, negde neko pije kafu. Duplu, malu, jaku, slabu, sa šećerom, gorku, vrelu, hladnu...

Nekada je kafa bila jednostavna. Domaća. Turska. Crna. Kuvana u džezvi.

Moja majka, dok je bila trudna sa mnom, žvakala je pržena zrna kafe. Tada se kafa kupovala u zrnu. Mlevenje je bio mali porodični ritual. Cela kuća zamiriše kada se kafa samelje u ručnom ili električnom mlinu. Čak su i prodavnice imale svoje mlinove. Kupite kafu, sameljete je i nosite kući, a ceger miriše celim putem.

A tek šoljice...

Male. Elegantne. Svaka sa svojom tacnom. Posle kafe šoljica bi se prevrnula, pa bi neko "gledao u šolju". I ja sam to radila. U društvu su me čak proglasili gatarom.

– Evo ti sedmica. Izađi na ispit. Položićeš sigurno.

A onda su došle neke druge kafe.

I neke druge šolje.

Sve je postalo veliko. Visoko. Teško.

Nestale su male šoljice sa tacnama. Danas se i kod kuće kafa često služi u ogromnim šoljama, a u kafićima su gotovo postale standard.

I tu nastaje moj problem.

Odem kod nekoga u goste.

– Hoćete kafu?

Ćutim nekoliko sekundi.

– Izvinite... Ja bih kafu, ali ne mogu da je pijem iz visokih šolja. Da li imate neku malu? I tacnicu?

Domaćini se gotovo uvek potrude.

– Jao, nemamo... Hoćete da sipamo u ovu veliku, ali do pola?

Nasmejem se.

– Hvala vam. Nije problem. Drugi put ćemo piti kafu.

A problem zapravo postoji.

Kada vam ruke drhte, kao meni zbog cerebralne paralize, ne možete da podignete šolju ili čašu sa tečnošću, a da sigurno ne prospete.

Vodu pijem iz flašice.

Sok pijem na slamčicu.

Kafu ne mogu ni iz flašice, ni na slamčicu.

Meni treba mala šoljica. Šira pri vrhu, uža pri dnu. I tacna.

Ne podižem šolju.

Pokažem gde da je spuste. Sagnem se. Otpijem gutljaj.

Ah...

Pa još jedan.

Tek kada popijem više od pola, levom, mirnijom rukom, pažljivo nagnem šoljicu i završim svoju kafu.

Tacna ne služi samo da zaštiti sto.

Ona čuva šoljicu da ne klizi dok pokušavam da popijem ono što je za većinu ljudi sasvim običan gutljaj.

Zato kod kuće svakog dana uživam u svojoj kafi.

U kafiću naručujem nes sa slamčicom. Nije to to, ali mogu.

Kod novih ljudi najčešće uzmem sok i iz torbe izvadim svoju slamčicu.

Jer prosuti nije prijatno.

Nije problem nekoliko kapi na stolu.

Problem je osećaj da vam je neprijatno zbog nečega što niste birali.

Zato, ako vam jednog dana neko kaže:

– Izvinite... Da li imate malu šoljicu sa tacnom?

Znajte da možda ne traži drugačiju kafu.

Možda samo traži način da je popije dostojanstveno.

Hvala što čitate 💙