AKO TI KAŽEM…

 

AKO TI KAŽEM…

Funkcionišem kako moram, ne kako želim.

Pravila mog života ne određujem ja. Određuje ih cerebralna paraliza.

Kada to znaš, kada sa mnom živiš, družiš se ili me povremeno viđaš, zašto očekuješ da funkcionišem kao ti?

Ako ti kažem:

– Daj mi manju šolju.
Zašto mi objašnjavaš da je veća bolja?

Ako ti kažem:

– Daj mi viljušku.
Zašto mi kažeš da se to jede kašikom?

Ako ti kažem:

– Dosta je sipano.
Zašto dodaš još?

Ako ti kažem:

– Daj mi dubok tanjir.
Zašto mi govoriš da se hrana služi u plitkom?

Ako ti kažem:

– Sipaj mi u veću činiju bez nogice i daj mi veliku kašiku.
Zašto uzdahneš jer nije po tvom?

Ako ti kažem:

– Iseci na trećine.
Zašto isečeš sitnije?

Ako ti kažem:

– Daj mi punu kašiku.
Zašto ti određuješ koliki će zalogaj biti?

Ako ti kažem:

– Kupi mi pitu sa sirom i višnjama.
Zašto se vratiš sa pitom od mesa i jabuka?

Ako ti kažem:

– Dodaj mi…
Zašto promrmljaš:
– Uzmi sama.

Ako ti kažem:

– Boli me kada…
Zašto odgovoriš:
– Potrudi se malo. I mene boli.

Ako ti nešto kažem…

Zašto uzdišeš?

Zašto stiskaš usne?

Zašto gunđaš?

Zašto pogledom pokazuješ da ti je dosta?

Ne govorim ti to bez razloga.

Iz manje šolje lakše pijem.

Sa viljuške mi manje ispada hrana.

Sama sebi ne mogu da sipam ono što mi treba.

Iz dubokog tanjira hrana mi ne ispada.

Veća činija mi daje dovoljno prostora da koristim kašiku.

Znam koliki zalogaj mogu i želim da pojedem.

Kada me hraniš, tvoja ruka menja moju. Ne određuje moje potrebe.

Tvoj izbor nema veze sa mojim mogućnostima.

Moja molba nije hir.

Kada kažem da me boli, trud nije rešenje. Trud je dodatni napor koji ponekad više ne mogu da napravim.

Zato, kada se ja prilagođavam tebi, moje teškoće ne nestaju.

Samo postaju veće.

Nisam birala cerebralnu paralizu.

Nisam želela da nekome bude teško zbog mene. Znam da nije uvek lako.

Ono što moram da tražim, je li mnogo?

Tražim da mi veruješ kada ti kažem šta mi je potrebno.

Jer, ja sa ovim telom živim ceo život.

Znam šta mogu.

Znam šta ne mogu.

I, najvažnije…

Znam kako mogu.

To nije hir.

To nije razmaženost.

To nije tvrdoglavost.

To je iskustvo mog života sa cerebralnom paralizom.

Ako ti kažem kako mi je lakše, ne odbacuj to zato što bi ti to drugačije.

Ti poznaješ svoje telo.

Ja poznajem svoje.

I zato...

Nemoj me zvati.

Nemoj se nuditi da mi pomogneš.

Nemoj se družiti sa mnom…

…ako će svaki moj zahtev biti razlog za uzdah.

Ako će svaka moja molba biti teret.

Ako ćeš mi posle pomoći staviti do znanja koliko ti je bilo teško.

Jer,  pomoć koja stalno podseća da sam nekome teret...

nije pomoć.

Mnogo je lakše živeti sa cerebralnom paralizom nego sa osećajem da se zbog nje stalno nekome izvinjavaš.

Zato…

Ako ti kažem šta mi treba, nemoj slušati svoju naviku.

Slušaj mene.

Ja ne tražim da mi olakšaš život.

Tražim samo da mi ga ne otežavaš.

Danijela

Hvala što čitate.💙