VINĆENCO – ČOVEK KOJI JE VIDEO DUŠOM

 

VINĆENCO – ČOVEK KOJI JE VIDEO DUŠOM

Bilo je to treće leto koje smo mama, brat i ja provodili u Cavtatu bez tate. Letovali smo kod iste gazdarice kod koje smo nekada dolazili sa njim. Sve je bilo poznato, blisko, gotovo domaće. Samo njega više nije bilo.

Avioni su i dalje nadletali Cavtat. Njegov avion više nikada neće. Srušio se u Africi i odneo osam života.

Cavtat je raskošno pokazivao svoju lepotu u obliku potkovice, a mi smo ga svi obožavali. Marijina kuća, na uzbrdici, u dnu te potkovice, pružala je nestvaran pogled na zaliv i zidine Dubrovnika u daljini. Tu smo nekada bili srećni. Poslednje tri godine bilo je dovoljno samo da budemo tu, među svim onim što nam je poznato. I to je bilo dobro.

Na ogromnoj terasi ispred kuće, pokrivenoj gustom vinovom lozom, stajala su četiri stola – po jedan za goste iz svake sobe. U debeloj hladovini služio se doručak, a uveče se sedelo, ćakulalo sa ukućanima i gostima raspoloženim za priču i druženje.

Mladost je, ipak, tražila svoje. Brat se družio sa Tonijem, a ja sam često silazila u Cavtat, sretala lokalce, šetala malom rivom, udisala more… i sećala se.

Mama je patila. Duboko. Nije se smejala. Večeri je provodila za našim stolom na terasi, razgovarajući sa Marijom i čekajući da se Darko i ja vratimo. Ceo Cavtat nas je godinama poznavao i znala je da smo tu sigurni. Moj hod i govor svima su bili poznati.

Jedne večeri spremala sam se za šetnju. Lagana roze haljina na bretele lepršala je oko mene.

– Mama, idem ja… – rekla sam prilazeći našem stolu na terasi.

– Čekaj malo, sine. Idi pozdravi se sa Vinćencom i njegovom ženom Marijom. Oni su u sobi preko puta naše.

Pogledala sam je začuđeno, ali sam prišla njihovom stolu. Bilo je veče, a on je nosio tamne naočare. Pored njega je sedela omanja žena kratke kose i nasmejanog lica. Bili su par od šezdesetak godina.

– Dobro veče. Ja sam Danijela – rekla sam i pružila ruku njemu, jer je sedeo tako da je moja ruka prirodno pošla ka njemu.

Marija me je sve vreme gledala i osmehivala se. Nagnula se ka njemu i nešto mu govorila na italijanskom.

Pružio mi je ruku.

– Zdravo. Ja Vinćenco. Ovo Marija, moja žena. Ja malo priča srpski.

I dalje je držao moju ruku. Počeo je šakom blago da pritiska moj ručni zglob, podlakticu, pa nadlakticu.

– Šta ne u redu sa ova ruka?

I tu je sve počelo.

Vinćenco je saslušao celu našu priču. Prevodio je Mariji, a zatim je ispričao svoju.

Bio je slep. Vid je izgubio od bljeska mine tokom Drugog svetskog rata, u vreme odbrane Dubrovnika. Kao miner-partizan postao je počasni građanin Dubrovnika – predela koji je poslednji video. Za njega je ostao vezan dubokim emocijama i samo je tu želeo da dolazi.

Marija ga je čekala u Italiji. Slepog, ali svog. Udala se za njega. Dobili su sina Roberta.

U Italiji je, kao pukovnik, imao sve privilegije. Ali njegov nemirni duh nije umeo da miruje. Morao je da radi. Školovao se za masera i postao čuven u severnoj Italiji. Imao je svoja pravila, svoj metod rada i tačno određeno trajanje masaže. Nije odstupao. Nije obećavao. Radio je.

Pomagao je sportistima, ukočenima, iskrivljenima… U proseku je radio dvanaest masaža dnevno. Svaka je trajala trideset minuta – ni minut duže.

– Milka, ja hoću pomoći Dani – obratio se mojoj majci, a ja sam tog trenutka postala Dani.

– Hvala, Vinćenco, ali ja nemam para da Vam platim.

– Ja ne tražio tebi pare. Ima ja. Ja hoću pomoći Dani. Ti si za mene Madona…

Naše letovanje nastavilo se uz Vinćencove masaže. A za mene se produžilo – u Italiji.

Posle silnih peripetija oko pasoša, otišla sam sa Vinćencom i Marijom u njihov dom. Nezaboravnih mesec dana provela sam kao član njihove porodice. Pisala sam dnevnik, učila italijanski, obilazila severnu Italiju, kupala se u Ligurskom moru…

Ipak, najdragocenije iskustvo bilo je živeti, iz dana u dan, u porodici sa slepim čovekom. Posmatrati kako se kreće, radi i uređuje svoj život. Otkrivati koliko toga može čovek za koga bi drugi, samo zato što ne vidi, unapred pretpostavili da ne može.

Vinćenco je  menjao sijalice na lusteru! Njemu luster nije bio potreban.

Ja sam kod njega došla da mi pomogne. A on me je, ne znajući, naučio mnogo više od onoga što su njegove ruke mogle da poprave.

Mladost je prošla.

Njih više nema.

Postoje ljudi koji iz našeg života ne odu onda kada odu. Ostanu u načinu na koji gledamo svet, u onome što smo od njih naučili i u pričama koje tek treba da ispričamo.

Vinćenco je jedan od njih.

Čovek koji nije video očima  umeo je dušom da vidi čoveka.

Hvala što čitate.💙