ZAŠTO JE INKLUZIVNO OBRAZOVANJE OSETLJIVA TEMA?

 

ZAŠTO JE INKLUZIVNO 

OBRAZOVANJE

OSETLJIVA TEMA?

Kada opravdana kritika sistema postane sud o detetu

SUŠTINA Možemo kritikovati sistem, tražiti bolje uslove i zaštititi zaposlene — a da pritom ne osporimo pravo deteta na obrazovanje, podršku i pripadanje.

Kada mišljenje postane presuda

Bilo da smo roditelji, prosvetni radnici, građani, lekari, studenti, defektolozi, univerzitetski profesori ili ljudi koji sa obrazovanjem nemaju nikakve profesionalne veze — gotovo svi sebi dajemo pravo da kažemo gde, kako i sa kim treba da se školuje dete koje ima smetnju u razvoju, invaliditet ili retku i tešku bolest.

Pravo na mišljenje i govor jeste zagarantovano. Međutim, čvrstina ličnog uverenja ne pretvara to uverenje u stručnu činjenicu. Kada je neko zaposlen u obrazovanju, lični stav ne sme određivati kvalitet njegovog profesionalnog rada.

Tu prestaje privatno mišljenje, a počinje odgovornost prema detetu, porodici, kolegama i profesiji.

Inkluzivno obrazovanje nije privremeni eksperiment

Inkluzivno obrazovanje je u naš obrazovni sistem uvedeno 2010. godine. Od tada je donet čitav niz zakona i podzakonskih akata kojima su uređeni pravo na dodatnu podršku, individualni obrazovni plan, odgovornost ustanove i zaštita od diskriminacije.

Da li država sve svoje obaveze dosledno sprovodi? Ne. Da li su vrtićima i školama uvek obezbeđeni dovoljni kadrovi, vreme, znanje i podrška? Nisu. Da li se u praksi često prednost daje formi umesto kvalitetu? Daje se.

Pravo pitanje nije zašto dete koristi pravo koje mu pripada. Pravo pitanje je zašto sistem nije obezbedio uslove da se to pravo ostvari i ko je odgovoran kada podrška ostane samo na papiru.

Stvarni problemi struke postoje

Velika odeljenja, nedovoljan broj stručnih saradnika, preopterećenost administracijom, nejasna podela odgovornosti i izostanak dodatne podrške nisu izmišljeni problemi. To su realne okolnosti u kojima vaspitači, učitelji, nastavnici i stručni saradnici pokušavaju da rade.

Zbog toga su opravdana pitanja: Ko pruža podršku nastavniku? Kako tim funkcioniše u velikoj školi? Kako se organizuje rad kada je jednom detetu potrebno više prilagođavanja, vremena i stručnog usmeravanja?

Pitanje iz prakse: organizaciona podrška ne sme ostati neodređena fraza.

Veliko odeljenje i nedostatak podrške jesu stvarni problemi — ali dete nije njihov uzrok.

Veliki broj učenika u školi ne znači da je većini potrebna dodatna podrška. Za decu kojoj je potrebna, Tim za inkluzivno obrazovanje treba da planira podršku, raspodeli odgovornosti, prati realizaciju i procenjuje rezultate. Svako daje svoj stručni ili roditeljski doprinos. Stručni saradnici ne mogu sami nositi čitav proces, kao što ni nastavnik ne sme ostati sam.

Kako će podrška zaista funkcionisati zavisi od profesionalne stručnosti, odgovornosti i organizacionih sposobnosti ustanove da tim ne postoji samo na papiru, već da svaki član zna svoj zadatak i izvršava ga.

Kada kritika sistema postane diskriminacija

Postoji jasna granica između rečenice: „Nemamo uslove i potrebna nam je podrška“ i rečenice: „Ova deca nemaju šta da traže u redovnoj školi.“ Prva ukazuje na propust sistema i traži rešenje. Druga presuđuje detetu na osnovu njegove smetnje.

Kada se IOP nazove „zločinom“, neuspeh sistema pripisuje se pravu deteta, umesto onima koji podršku nisu obezbedili.

Nazvati IOP „zločinom“ nije snažnija kritika obrazovnog sistema, već potpuno nerazumevanje njegove svrhe. IOP je pravo deteta i instrument kojim se planira podrška. Zločin nije prilagođavanje obrazovanja detetu; problem je kada država, ustanova ili odgovorni ljudi ne obezbede uslove da se planirana podrška zaista ostvari.

Tvrdnja da deca „objektivno ne mogu dobiti ono što im treba“ unapred briše razlike među njima i presuđuje bez poznavanja konkretnog deteta, njegovih sposobnosti, potreba i okruženja. Istovremeno, fokus se sa prava deteta i odgovornosti sistema prebacuje na pretpostavke o novcu Evropske unije i nečijim džepovima. O trošenju sredstava treba govoriti na osnovu proverenih podataka. Nepotkrepljene pretpostavke ne rešavaju nijednu prepreku u učionici i ne pružaju podršku ni detetu ni nastavniku.

Uopštavanje o IOP2 učenicima briše njihove individualne sposobnosti, potrebe i pravo na procenu u najboljem interesu konkretnog deteta.

IOP2 učenici nisu jedinstvena grupa. Neverbalno dete nije nužno dete koje ne razume, nije svesno gde se nalazi ili ne može da uči. Stereotipna ponašanja, uznemirenost, samopovređivanje ili druga zahtevna ponašanja mogu ukazivati na neprepoznate potrebe, prepreke u okruženju ili izostanak odgovarajuće podrške.

Ne tvrdim da je redovna škola u svakom pojedinačnom slučaju najbolje rešenje. O tome se odlučuje za konkretno dete, u njegovom najboljem interesu i na osnovu stručne i procene roditelja — ne prema dijagnozi, vrsti IOP-a ili ličnom komforu odraslih.

Stručnost je neophodna. Ali stručnost nije argument za automatsko izdvajanje deteta.

Specijalne škole imaju važno mesto u sistemu za decu kojoj takvo obrazovno okruženje odgovara. One, međutim, ne postoje da bi bile popunjene niti da bi se obezbedila radna mesta stručnjacima. Izbor obrazovnog okruženja mora polaziti od potreba i najboljeg interesa deteta.

IOP nije krivac

IOP nije nagrada, privilegija ni oslobađanje škole od odgovornosti. IOP je instrument kojim se planira podrška detetu. Problem nastaje kada se svede na dokument koji treba popuniti, kada se ciljevi prepisuju, mere ostaju neodređene, evaluacija se svodi na formalnost, a nastavnik i dete ostaju bez stvarne pomoći.

Zato neuspeh loše sprovedene inkluzije ne sme postati dokaz da je samo pravo deteta pogrešno. Kritika mora biti usmerena prema onome ko nije obezbedio uslove, organizovao tim, pratio kvalitet i pružio podršku — ne prema detetu koje je u školu došlo zato što na obrazovanje ima pravo.

Profesionalna odgovornost nije isto što i idealni uslovi

Idealni uslovi rada gotovo nigde ne postoje. To nije razlog da se odustane od borbe za zakonom propisane standarde. I, nije ni valjan izgovor da se u postojećim uslovima ne uradi ono što je moguće: da se dete upozna, da se napravi dobar pedagoški profil, osmisle smislene mere individualizacije, postave realni ciljevi, podeli odgovornost i prati napredovanje.

Promena ustaljene rutine jeste napor. Kada je potrebna da bi dete učestvovalo i napredovalo, ona je i deo profesionalne odgovornosti. Saradnja ne uklanja sve prepreke, ali može da podigne kvalitet pojedinačnog i timskog rada.

Zato je važno i pitanje samovrednovanja: koliko smo uložili stručnosti, a koliko smo samo ispunili formu da bi sistem bio zadovoljen? Nažalost, forma još prečesto ima prednost nad kvalitetom.

Na strani deteta — i na strani odgovorne struke

Biti na strani deteta ne znači poricati probleme zaposlenih. Naprotiv: bez podržanog, osnaženog i odgovornog stručnjaka nema dobre podrške detetu. Biti na strani struke ne znači ćutati pred diskriminacijom, omalovažavanjem ili unapred donetom presudom da neko dete „ne pripada“ redovnoj školi.

ZAKLJUČAK Sve dok postoje ljudi koji svoj poziv obavljaju sa znanjem, dostojanstvom i poštovanjem deteta, inkluzivno obrazovanje će imati smisla. Hvala svima koji, uprkos nedovoljnoj podršci sistema, ne odustaju od profesionalnosti i ljudskosti. Čast mi je  raditi sa vama.

Pravni okvir

Najvažniji propisi na kojima se zasnivaju pravo na inkluzivno obrazovanje, dodatnu podršku, IOP i zaštitu od diskriminacije:

·   Ustav Republike Srbije;

·   Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja;

·   Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju;

·   Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju;

·   Pravilnik o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na individualni obrazovni plan, njegovu primenu i vrednovanje („Sl. glasnik RS“, br. 74/2018);

·   Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu, učeniku i odraslom („Sl. glasnik RS“, br. 80/2018);

·   Pravilnik o postupanju ustanove u slučaju sumnje ili utvrđenog diskriminatornog ponašanja i vređanja ugleda, časti ili dostojanstva ličnosti („Sl. glasnik RS“, br. 65/2018);

·   Pravilnik o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost osnovnog obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 72/2023).

Hvala što čitate 💙