OČI NE VIDE SVE

 

OČI NE VIDE SVE

Priča sa Brača

 

Na Brač sam otišla sa radošću i nestrpljenjem.

Hetti i Željko. I ja -  pozvali su svoju venčanu kumu da letuje sa njima.

Kada smo stigli u smeštaj, upoznala sam gazdaricu. Zvala se isto kao ja – Danijela.

„A, to je Daca! Drago mi je“, rekla je pružajući mi ruku.

Nasmešila sam se i otpozdravila.

„Hetti mi je pričala o Vama.“

Dani su polako tekli.

Ispod našeg apartmana, u prizemlju, živi  Danijelina mama. Ima 87 godina. Teško se kreće i koristi kolica. Mršava, glasna, vesela žena.

„Direktorica“, zvala ju je Danijela u šali.

O njoj brinu ćerka, sin i druga ćerka. Na smenu.

Svakog jutra sedi za stolom u hladovini guste loze. Kroz lučni prolaz posmatra ljude koji prolaze ulicom. Ako se ne zaustavite, teško biste je i primetili od senke koja ju je skrivala.

Tuda je vodio naš put do plaže. Strm.

Hetti i ja išle smo zajedno niz strminu prema kolima. Kao i uvek.

Imamo naš način držanja za ruke… HD držač.

Moja podlaktica ispod njene, šake isprepletene, stegnute uz njen bok.

Obe sigurne.

Jednog jutra zastale smo kod lučnog prolaza.

Hetti je pozdravila nonu, razmenila sa njom nekoliko rečenica koje se obično govore starim ljudima.

Ja sam samo klimnula glavom.

Te večeri Danijela je svratila da proveri da li smo zadovoljni smeštajem.

Sedeli smo na velikoj terasi iznad mora.

Sunce je zalazilo.

Na stolu kafa i pivo.

Ćaskali smo opušteno.

A onda je rekla:

„Znaš, Hetti, moja mama kaže da si ti pravi anđeo. Daca tako teško hoda, a tu je sa vama.“

„Hvala“, kratko je odgovorila Hetti.

Ja sam zaćutala.

Danijela je ubrzo otišla.

Sutradan sam za stolom rekla da me je to jako pogodilo.

Hetti jeste anđeo.

Ali moj anđeo.

I znam da ljudi često misle kao Danijelina mama, kada nas vide zajedno.

Samo, neke stvari se ne govore pred osobom zbog koje nekoga nazivaš anđelom.

To je pitanje osećaja.

Kulture.

Vaspitanja.

Dostojanstva.

Dugo smo razgovarali o tome.

„Daco“, rekla je Hetti, „ljudi ne razumeju naš odnos. Ceo život smo zajedno. Ja ne mogu bez tebe. Ti ne možeš bez mene.“

I bila je u pravu.

Ljudi vide kako me drži dok hodam. Vide njenu „žrtvu bez potrebe“.

Ne vide kako me drži kroz život.

Sledećeg jutra Hetti je poslala poruku Danijeli.

Nisam pitala šta joj je napisala.

Kasnije mi je samo rekla:

„Dobila sam lep odgovor.“

„Misliš li da je shvatila?“

„Jeste. Sigurno.“

I zaista, sve ostalo vreme Danijela se prema meni odnosila sa posebnim uvažavanjem.

Možda je razumela nešto važno.

Da Hetti nije anđeo zato što pomaže osobi sa invaliditetom.

Nego zato što je moj prijatelj, moja sestra po srcu.

A pravo prijateljstvo ne počiva na sažaljenju.

Počiva na ljubavi, poverenju i godinama zajedničkog života.

Nekada je potrebno da zaboli da bismo jedni druge bolje razumeli.

I da bismo videli ono što se ne vidi na prvi pogled.

Hvala što čitate 💙