DOBROTA SE ŠIRI

DOBROTA SE ŠIRI

Kako se uči dobrota ?

Imala sam svoje mesto na plaži.

Tamo gde su se stene završavale, a počinjao šljunak, priroda je napravila mali kameni zid iznad koga su se nadvijali gusti borovi. Divna hladovina, na samo dva metra od mora.

Lepota ove uvalice privlačila je ljude. Malo privatnosti, malo mira i onaj osećaj da je baš tu najlepše provesti dan.

Za mene je imala još jednu vrednost.

Mogla sam samostalno da dođem do mora, držeći se uz stene, da plivam i da se istim putem vratim do svoje ležaljke.

Divan je osećaj kada nešto možeš sam.

Kako se plaža punila, tako su ljudi posmatrali „treskavu ženu“ kako ulazi u more i izlazi iz njega. Neko sasvim otvoreno, neko krišom, ispod oboda šešira ili iza knjige.

Svi znamo – na plaži se sve vidi.

Navikla sam na te poglede. Odavno se više ne stidim svog „treskavca“. Ne tražim pomoć kada znam da mogu sama.

Znam i da pogled na mene kod ljudi često budi nelagodu, sažaljenje, strah ili radoznalost.

A izlazak iz mora, posle plivanja, nije lak nikome.

Šljunak beži pod nogama, voda pruža otpor, ljudi balansiraju... Nema mnogo elegancije ni pri ulasku ni pri izlasku iz mora.

– Hoćete da vam pomognem? Nezgodno je... – začuh glas pored sebe.

– Hoću. Hvala vam puno. Divni ste.

Ruža me je uhvatila za ruku. Odjednom sam sigurno gazila po šljunku sve do svoje ležaljke.

– Vi ovo radite kao profesionalac.

Nasmejala se.

– Nisam. Samo imam iskustvo u porodici.

Kratak razgovor pretvorio se u poznanstvo. Upoznala sam njenu ćerku Katarinu, a sutradan i Marinu.

– Samo vi nama mahnite kada hoćete u more. Doći ćemo.

Za nekoliko dana razvilo se lepo druženje. Pile smo kafu i višnjevaču u kafiću pod borovima. Druženje se proširilo i na Hetti i Željka.

– Moja Daca se uvek snađe – rekla je Hetti, pričajući im našu priču dugu više od šezdeset godina.

– To je neverovatno... vas dve. Ja ne znam za takvo prijateljstvo. Daco, što ne napišeš knjigu?

– Možda jednog dana...

Ruža, Katarina i Marina.

Tri divne žene.

Svojom otvorenošću, kulturom i prirodnom spremnošću da pomognu, nisu olakšale samo meni ulazak u more.

Neprimetno su naučile i druge ljude na plaži kako izgleda pružiti pomoć nekome kome je ona potrebna.

Od tog dana više nisam imala problem da uđem u more ili izađem iz njega, čak ni kada bih bila sama u svojoj uvalici.

Neko bi uvek prišao.

Dobrota je čudna.

Ne širi se naredbama.

Širi se primerom.

I upravo zato ostaje i pamti se.

Hvala što čitate.💙