RAZUMEVANJE DOSTOJANSTVA

Obećala sam tekst iz ličnog iskustva koje sam imala ovih dana.

Mala hirurška intervencija.

Kako izgleda lečenje kada već živite sa određenom smetnjom ili invaliditetom?

Da li razmišljamo o tome šta je potrebno pacijentu?

Koliko je izazovno medicinskom osoblju?

I šta svi zajedno možemo učiniti da pristup bude humaniji, lakši i dostojanstveniji?

Pre tri dana vratila sam se kući, posle hirurškog zahvata koji je morao da se obavi - operacija hemeroida. Sve metode lečenja koje su mu prethodile nisu dale rezultate. Problem je morao da se reši operacijom.

Zašto ovo pišem?

Nije poenta u samoj intervenciji. Ona je prošla dobro.

Suština je u razmišljanju šta preduzimamo kada imamo zdravstveni problem i znamo da ga jedino medicinska intervencija može rešiti.

Ja sam se tom rešenju opirala godinama.

Isprobavala sam različite preparate i načine pomoći. Sve je bilo gore i gore.

Zašto?

Zato što imam invaliditet.

Zato što imam veoma loša iskustva sa lečenjem, odnosom lekara i medicinskog osoblja. Strah od ponavljanja takvih iskustava nije mi dozvoljavao ni da dam šansu tom načinu lečenja.

Izbegavam lekare.

Bila sam ubeđena da će ishod biti katastrofalan po mene, pa sam radije trpela nego odlazila na pregled.

Zašto?

Zato što mnogi, pri prvom susretu, vide invaliditet, a ne osobu.

Kroz tu sliku posmatraju sve ostalo.

Problem zbog kog ste došli, vaše sposobnosti, ličnost, mogućnost komunikacije i saradnje.

Nije retkost da se lekar obrati pratnji za osnovne informacije, podrazumevajući da dijagnoza znači i nesposobnost za komunikaciju, razumevanje ili donošenje odluka.

Jednom prilikom moj brat, koji je bio u pratnji, odmah je rekao:

„Pitajte Danijelu, ona će vam sve reći.“

Tek tada se lekar okrenuo meni.

Moj pogled i stav – „Pitajte doktore...“ – vratili su odnos na ono što treba da bude: odnos lekara i odraslog pacijenta.

Uspešno smo izbegli snishodljivo obraćanje odrasloj ženi kao detetu od pet godina. Da ne govorim o obraćanju na „ti“.

Ne želim da nabrajam brojna iskustva zbog kojih sam godinama odlagala medicinski tretman.

Na kraju sam ipak morala da prihvatim činjenicu:

Moram na hirurški zahvat.

Znajući stanje u zdravstvu i odnos prema osobama sa invaliditetom, razgovarala sam sa doktorkom koju dugo poznajem i kojoj verujem.

Rekla mi je:

„Znaš, Daco, ti jesi u pravu. Mnogi lekari imaju takav stav. Kada vide pacijenta sa specifičnostima, odmah su u posebnoj pripravnosti. Treba da dobiju informacije o tegobama, a često nisu sigurni kako da se postave.“

To je sasvim druga perspektiva.

Odgovornost za tuđe zdravlje ponekad zaseni odnos prema pacijentu.

Moja doktorka je pripremila kolege i osoblje za moj dolazak.

A meni, nenaviknutoj na takav pristup, prijem i odnos svih bili su divni.

„Evo, ja ću vas pridržati dok dođemo do sobe.“

„Aha, tako. Dobro, sada znam šta vama odgovara.“

„Možete li ovako? Kako da vam namestim taster za poziv da vam bude lakše?“

„Sada ću vam staviti braunilu. Recite mi, na koju ruku?“

„Ovde je dugme, samo pritisnite ako vam nešto zatreba.“

„Danijela, sada idemo u salu. Jeste li spremni? Ne bojte se, sve će biti u redu. Brzo će biti gotovo.“

„Idete kući? Dajte mi ruku, ono vaše...“

Doktori su se obraćali pažljivo i sa poštovanjem:

„Da pozovem sestru da vam pomogne? Neka, evo ja ću.“

Na izlazu mi je glavni doktor, uz osmeh, poželeo brz oporavak i pitao:

„Jesu li dobri bili?“

Moja doktorka, koja zna mnogo o meni i mom funkcionisanju, brinula je o svakom detalju. Uz njen nadzor, oporavak teče kako treba.

Razumevajući odgovornost koju nosi lečenje pacijenta sa invaliditetom, u bilo kom životnom dobu, shvatila sam da nije potrebno ništa posebno menjati u medicinskoj rutini.

Mnogo znači kada se pregled obavi uz poštovanje ličnosti i dostojanstva.

Pratilac deteta jeste važna osoba i značajan izvor informacija. Ali i detetu se može obratiti, uspostaviti kontakt i pokazati poštovanje prema malom pacijentu, kada god je to moguće.

Pristup pokazuje koliko poštujemo dostojanstvo osobe koja nam se obratila za pomoć.

Za to ne treba mnogo.

Dovoljno je nekoliko pitanja.

Sa druge strane, teret koji pacijent sa invaliditetom nosi je višestruk.

Istini za volju, većina nas ne traži poseban tretman zbog invaliditeta.

Važno nam je samo da objasnimo ono što može zakomplikovati situaciju i da zajedno pronađemo način da pregled, lečenje i oporavak proteknu što lakše.

Zato je dobro da pacijenti, roditelji i pratioci unapred kažu ključne informacije koje mogu pomoći lekarima i medicinskom osoblju.

A lekarima i sestrama često je dovoljno da postave nekoliko jednostavnih pitanja:

„Kako vam je najlakše?“

„Šta treba da znamo?“

„Kako možemo da vam pomognemo?“

Ponekad upravo ta pitanja čine razliku između straha i poverenja.

Između poniženja i dostojanstva.

Između odlaganja lečenja i spremnosti da zatražimo pomoć kada nam je potrebna.

Razumevanje dostojanstva ne košta ništa. A znači mnogo.