Zbog Lee

Pre deset i po godina kupila sam malog mopsa.

Zapravo, kupila sam ga zbog želje moje bratanice. Imala je dvanaest godina i maštala je baš o mopsu. Iskreno, do tada nisam ni znala da ta rasa postoji. Deca često znaju ono što mi odrasli tek treba da otkrijemo.

Lea je imala svega pedesetak dana kada je stigla u naš dom.

Na papiru smo vlasnice bile bratanica i ja. U životu – bila sam samo ja.

Danas je Lekica već stara dama. Više nije zanimljiva skoro nikome. Ostale smo nas tri – Lea, moja majka i ja.

A nekada...

Dok je bila štene, gotovo svakog dana šetale smo po kraju. Odlazile smo na veliku livadu gde je jurila sa drugim psima. U apoteci su je pozdravljali po imenu. U prodavnici su je častili osmehom. U kafiću su je svi mazili.

Bile smo neobičan par.

Žena koja teško hoda i mala, umiljata mopsica.

Kada bih prošla sama, ljudi bi me pitali:

– Gde vam je Lea?

Drugi bi zastali:

– Mogu li da je pomazim?

Neko bi se nasmejao:

– Jao, pogledajte joj džemperić!

Navikli su na nas.

Ako bih zamolila:

– Molim vas, možete li da zakačite povodac? Meni ruke drhte...

Odgovor je uvek bio isti:

– Naravno. Dajte meni. Evo, gotovo.

Deca su je obožavala.

– Dajte Leu nama. Mi ćemo da je čuvamo, a vi sedite.

Čak ju je i veterinar obožavao.

– Ti si jedino kuče koje se ne boji da dođe kod mene.

Za njega nije bila samo Lea.

Bila je Leki, Lekoni, Debelica...

Svako joj je dao neki nadimak od milja.

A onda...

Jednog dana šetale smo trotoarom.

Začula sam iza sebe glas žene:

„Šta će ti kuče, jebalo te kuče, vidi kako hodaš.“

Zanemela sam.

U prvom trenutku poželela sam da se okrenem i uzvratim.

Ali žena je već odmakla.

Pomislila sam:

Ne.

Ako odgovorim istom merom, postaću ista kao ona.

Nekoliko dana kasnije, ispred apoteke, prolaze dve gospođe.

Jedna kaže drugoj, dovoljno glasno da čujem:

„Vidi je... samo joj kuče fali.“

Ovoga puta nisam mogla da ćutim.

„Šta vas se to tiče? Možda mi je baš potrebno kuče!“

Nastavile su da hodaju.

A ja sam ostala da stojim.

I tek tada, više za sebe nego za njih, prošaptala:

„Možda baš zbog nje vežbam.

Možda baš zbog nje izlazim iz kuće.

Možda baš zbog nje šetam.“

Do kuće sam gutala suze.  Bilo mi je jako teško. I sada je, dok pišem. Urezalo se.

Nisam rekla nikome.

Danas, kada se setim tog dana, shvatam da Lea nije bila samo moj pas.

Lea je moj razlog da izađem među ljude.

I dokaz da u istom kraju žive i oni koji će bez razmišljanja prići da pomognu i oni kojima će zasmetati čak i to što jedna žena sa invaliditetom šeta svog psa.

Zbog ovih prvih vredelo je izlaziti.

A zbog ovih drugih nikada nisam odustala.

P.S. Danas Lea ima deset i po godina. Sporo hoda, kao i ja. I dalje šetamo zajedno.

Hvala što čitate 💙