ŽUTA VRATA DETINJSTVA

 

 

ŽUTA VRATA DETINJSTVA

Juče, 30. jula, mama (91) i ja provele smo divan letnji dan u Brestovcu, selu udaljenom četrdesetak kilometara od Beograda.

Tamo je kuća mog dede po majci i ujaka, njenog najstarijeg brata.

Kuća Jelesijevića.

U njoj su odrastale generacije. Deca, unuci, praunuci… Svako od nas u njoj je ostavio po neki svoj trag.

Veliko dvorište. Ujnine lale u proleće. Beli đurđevak uz komšijski zid. Česma oko koje se uvek neko okupljao. Gusta ujkova vinova loza sa krupnim, belim grozdovima. Mirisi, glasovi i smeh koji su ispunjavali svaki kutak.

Život je prolazio.

Radosti i tragedije ostajale su zapisane u zidovima stare seoske kuće u ulici Save Kovačevića.

Vremenom je kuća ostala prazna.

Bez svojih ljudi.

Ali nikada zaboravljena.

Moja bratanica Svetlana nije mogla da dozvoli da propadne ili da bude prodata nekom ko u njoj ne vidi ništa više od stare građevine.

U kući su čekale uspomene.

Stare fotografije. Ormani. Stolovi. Vitrine od punog drveta. Stolice koje pamte nekoliko generacija. Stoljnjaci, miljei, knjige, posuđe...

Sve prekriveno prašinom godina.

Polako je počela da vraća život kući svog detinjstva.

Najpre krov.

Pa oluke.

Zidove.

Vrata.

Malo po malo, iz tame se vraćala svetlost.

Gledala sam je kako priča o svemu što je uradila i šta tek planira.

Jedna sitna, krhka žena. Majka troje odrasle dece.

Sama se upustila u veliki san – da obnovi kuću svog detinjstva.

I detinjstva mnogih od nas.

U jednom trenutku zastala je ispred ulaza.

– Znaš ova velika, dupla, žuta vrata?

Nasmejala sam se.

– Ova u kojima smo se svi krili kad smo igrali žmurke?

– E, ta. Njih moram da obnovim. Mnogo su lepa, a propala su. Taj deo kuće ostavljam za kraj. Polako.

– Sećaš se kako smo svi sedeli na ovim stepenicama ispred njih?

Kako se ne sećam... 

Koliko samo smeha može da stane u jedna vrata.

Dan se polako spuštao, a uspomene su navirale same.

Pogledamo jednu stvar – ispriča se cela priča.

Bakina bašta danas ponovo rađa. Leje su pune povrća. Smokva daje plodove. Orah je raširio svoju krošnju kao da čuva sve koji mu se vraćaju.

Posla ima još mnogo.

Ali Svetlanino lice zasija svaki put kada govori o kući.

O farbanju.

O čišćenju.

O obnavljanju uspomena.

Dočekuje goste raširenih ruku. Iznosi slatko i vodu. Sprema razne đakonije.

Baš kao nekada njena baka.

– Moja baka je uživala da ugađa deci. U tome je pronalazila smisao. Da se ima. Da se okupi porodica. Da se iznese ono najbolje što kuća ima.

Nasmešila sam se.

– Drago moje Svetlo, taj deo tvoje bake nije nestao.

On živi u tebi.

I zato ova kuća danas ponovo diše.

Hvala ti na jednom divnom danu.

I hvala što si sačuvala mnogo više od stare kuće.

Sačuvala si jedno detinjstvo.

Tvoja Daca

Hvala što čitate 💙